Siniša Ljepojević: Kriza evrozone i EU - zašto je na redu "kapitalac" Italija?

Posle finansijskog kolapsa Grčke, Portugalije i Irske u evrozoni je na redu, sada već gotovo izvesno, Italija. Treća po veličini privreda evrozone je pred finansijskim ambisom. Ali, zašto Italija i koje bi mogle biti posledice finansijskog kolapsa te, po broju stanovnika, oko 60 miliona (procena iz 2010. godine), četvrte zemlje Evropske unije?

Zvanična verzija je da Italija ima javni dug od 130 procenata svoga bruto društvenog proizvoda (BDP) i da nije u stanju da servisira dugove. Do sada je bila ali više nije. Tačno je da su italijanski dugovi veliki ali ta zemlja tako funkcioniše decenijama i, uostalom, većina njenih dugova je prema domaćim a ne stranim bankama. Možda je, u stvari, i to problem.

Prema Italiji je primenjena ista metodologija kao i prema Grčkoj, koja je glavni instrument te, u osnovi, generisane krize, i Irskoj i Portugaliji. Prvo se oglase američke agencije za kreditni rejting koje smanje status zemlje na svojoj listi što automatski povećava kamate na dugove i propast je nezibežna. U grčkom slučaju su kamate na državne obveznice, čija prodaja je uobičajeni metod servisiranja javnog duga, na dvogodišnjem nivou od 30 procenata. Ne postoji privreda koja može da plati tu cenu a da izbegne kolaps.

To je u stvari politička a ne ekonomska igra. Jer, na primer, Belgija i Austrija su zaduženije od Grčke ili Irske, a procentualno i od Italije. Austrijske banke u Istočnoj Evropi imaju toksične (propale) investicije u visini austrijskog BDP-a pa ona nije tema. Tim zemljama se, međutim, ne smanjuje kreditni rejting. U evropskim političkim i finansijskim krugovima se već govori da je Španija sledeća, iako je to zemlja sa najmanjim javnim dugom u evrozoni, njen problem su dugovi građana i kompanija privatnim bankama.

Tako se dobija jedan geografski pojas, od Grčke do Portugalije. Jasno je da je tu reč o jednom političkom projektu a kriza je samo izuzetno pogodno tlo za njegovo ostvarenje. Ostvarenje tog projakta je pre svega omogućio evro. Bez evra to ne bi bilo moguće jer zemlje sa nacionalnim valutama, kao na primer Velika Britanija čija vlada ima najveći javni dug u Evropi, imaju drugačiji manevarski prostor.

Kao i uvek kada se dešavaju takve tektonske promene, mnogo je razloga i ciljeva. Prvi razlog bi mogao biti intenzivan valutni rat između Amerike i Evropske unije jer Amerikanci strahuju od evra koji bi mogao potpuno potisnuti dolar sa finansijskih tržišta. A bez dolara, koji je već dugo jedini valjan američki proizvod, nema ni Amerike. Cilj je razbijanje evra. To je onda dovelo do reakcije pre svega Nemačke kao ključnog nosioca evra kako bi se evrozona, ali i Evropska unija, drugačije organizovala i tako zaštitili osnovni nemački interesi.

Razgovori o tom prekomponovanju evropske integracije su intenzivni iza zatvorenih vrata a izgleda da je veoma izvesno rešenje da se sadašnja evrozona i na nivou cele Evropske unije, pretvori u finansijsku a ne monetarnu uniju. Druga mogućnost je da Evropska unija dobije centralnu vladu i pretvori se u jaku federaciju. Ta je mogućnost malo verovatna i jedino je realna finansijska unija. U realnosti, to bi značilo da bi evro preživeo ali bez zemalja takozvanog južnog evropskog krila.

Evro bi, kao “novi evro”, ostao samo u zemljama pod direktnom nemačkom kontrolom a zemlje južne Evrope, za koje se već na severu stvara javno mnjenje da su njihovi građani neradnici, leni i skloni korupciji, bi se vratile svojim nekadašnjim valutama. Grčka već radi na dizajnu i štampanju svoje drahme. U toj transformaciji ostaje jedino neizvesno pitanje Francuske koja je, u osnovi, najveći problem evrozone. Francuska već 33 godine nema budžetski završni račun i niko pouzdano ne zna njene dubioze koje su velike uprkos izuzetno jakoj ekonomiji.

U tom lomu evrozone Italija je, u stvari, glavni poen. To ne može da bude Grčka jer je mala zemlja. Italija je “kapitalac”, veći i od Španije. Na žalost, Italija može malo šta da učini jer je sada kasno.

Taj proces je veoma zanimljiv i za Srbiju i njene evropske ambicije. Aktuelna politička elita tvrdi da najjaču podršku za njen put ka Evropskoj uniji ima upravo od tih zemalja, “otpadnika”. U zvaničnom Beogradu se čak tvrdi da je Italija “ključni nosač” Srbije na putu članstva u Evropsku uniju, ono što je Nemačka za Hrvatsku. Kakva pogrešna procena. Italija nije u stanju da obezbedi svoje mesto a kamoli da unese Srbiju u EU. I tek sada neće biti u stanju jer Italija postaje “klijent država” i njen glas u Uniji neće vredeti mnogo i, što je važnije, zavisiće od drugih, šta oni kažu.

Svoje uverenje u ključnu podršku Italije zvanični Beograd temelji i na poslovnim interesima Italije u Srbiji. Koji bi to mogli biti poslovni interesi ekonomski propale zemlje? To su oni koji su već na sceni. Srbija podiže kredite od Evropske investicione banke i njima finansira italijanske kompanije u Srbiji, od Fijata do Benetona, a slično će biti i sa planiranim hidroelektranama. Te kompanije u Srbiji će biti i već jesu u većinskom italijanskom vlasništvu a finansirali su ih građani Srbije čija će deca i unuci vraćati te kredite. Neverovatno. I ne treba se ljutiti na Italijane. Njihova vlada je poslala jasnu poruku kada je tri puta minulih meseci odložila zajedničku sednicu sa vladom Srbije u Beogradu. Taj skup je sada trajno odložen.

Da li će ikada neko za tu prevaru odgovarati kao i za tako pogrešnu procenu da Italija, ovakva kakva je, bez obzira na ljudsku bliskost, može biti “nosač Srbije” ka Evropskoj uniji?

(Fakti)